Како се слави Божић у Немачкој? Адвент, сајмови, Николаус и Кристкинд

Ко је измислио адвентски венац и адвентски календар?

У Немачкој се децембар броји недељама. Прве адвентске недеље пали се прва свећа на адвентском венцу (*Adventskranz*), а затим по једна више сваке недеље до Божића. Овај предмет има датум и аутора: Јохан Хинрих Вихерн, оснивач и управник Раухес Хауса у Хамбург-Хорну, запалио је први 1839. године, испод таванице молитвене сале.

Вихернов венац није имао никакве везе с данашњим венцима. Био је дрвен, отприлике величине точка од кола, и носио је по једну свећу за сваки дан од прве адвентске недеље до Бадње вечери. Тако су деца гледала како се Божић приближава, дан по дан. Јелове гранчице и беле траке стигле су тек од 1860. године. Верзија с четири свеће је компромис, да би венац могао да стане у дневне собе.

И адвентски календар има породичну историју. Мајка Герхарда Ланга (1881-1974), Селма, супруга пастора, качила је за сина на картон 24 мале пусице из Хоенлоеа, такозване *Wiebele*: по једну за сваки дан. Кад је постао издавач у Минхену, Ланг је 1908, после неколико покушаја, објавио штампани календар под насловом *Im Lande des Christkindes*, „У земљи Детета Исуса“. Данашњи календари с 24 прозорчића његови су наследници. Наш се налази на страници адвентски календар.

Шта се дешава 6. децембра у Немачкој?

Увече 5. децембра немачка деца остављају ципеле или чизмице испред врата. Током ноћи Николаус их пуни орасима, мандаринама, чоколадом и медењацима. Ујутру 6. децембра често се нађе и мала фигурица од слатког квасног теста, која се у неким крајевима зове Штутенкерл. То је први поклон у сезони, недељама пре Божића.

У многим породицама Николаус долази и лично, обучен као епископ: то је неки добровољац или глумац ангажован за ту прилику. Он благо опомиње децу, понекад читајући из Златне књиге (*Goldenes Buch*), у коју су записана добра и лоша дела током године, а затим остави мали поклон.

На северу и у средишњем делу земље, а уопште у протестантским крајевима, прати га Кнехт Рупрехт, мрачни слуга који прети непослушној деци, а понекад га чак и замењује. У Бремену деца под маскама иду у *Sunnerklauslaufen*: обилазе радњу по радњу, рецитују кратку песмицу на доњонемачком и траже слаткише. Рођаци Кнехта Рупрехта, од Крампуса до Пера Фуетара, представљени су у тексту ко доноси поклоне широм света, а сам епископ у тексту ко је био Свети Никола.

Који је најстарији божићни сајам у Немачкој?

Та титула се обично додељује Штрицелмаркту у Дрездену. Први пут се помиње 1434. године, у време саксонског изборног кнеза Фридриха II, као једнодневни сајам на Алтмаркту, у понедељак пред Божић. Име је добио по речи *Strüzel* или *Stroczel*, старом називу колача који се данас зове штолен.

Сајам данас има око 240 тезги. Ту се може видети божићна пирамида из Рудних гора висока 14 метара, један од оних дрвених вртешки на спратове које окреће топлота свећа, и Флаументофели, мали ликови од сувих шљива који представљају димничаре. Њихово име ипак значи „шљивин ђаво“.

Друго велико име је Кристкинделсмаркт у Нирнбергу, забележен од 1628. године. Сваке године отвара се кад градски Кристкинд, који се бира сваке друге године, изговори свој пролог с галерије Фрауенкирхе. Сајмови у Нирнбергу и Дрездену привлаче сваки по око два милиона посетилаца годишње. О избору Кристкинда причамо у тексту ко доноси поклоне широм света.

Сајмови личе једни на друге од града до града: дрвене кућице, кувано вино, лебкухен, украси од стакла и дрвета. С друге стране Рајне, Стразбур чува исту традицију још од 1570. године, као што прича наш чланак о Божићу у Француској.

Шта се једе за Божић у Немачкој: штолен и лебкухен?

Дрезденски штолен, некада звани штрицел, појављује се у једном званичном документу већ 1474. године. Путер је дуго био проблем. Папа Инокентије VIII је 1490. упутио наследнику саксонског изборног кнеза писмо које је остало чувено као *Butterbrief*, „писмо о путеру“: оно дозвољава путер кнезу и његовом дому, а осталима под условом да плаћају годишњи прилог катедрали у Фрајбергу.

Краљ Август II Јаки донео је штолену тренутак славе. Године 1730. наручио је од дрезденског пекарског еснафа џиновски штолен за око 24.000 гостију. Град сваке године поново изводи ту сцену на Штоленфесту: колач од три до четири тоне путује у поворци до сајма, где се сече ножем дугим 1,60 метар, копијом изгубљеног ножа из 1730. године. Прави дрезденски штолен носи печат с ликом Августа Јаког и праве га само 110 пекара у граду.

Лебкухен је други стуб сезоне. Пекари медењака помињу се у Улму већ 1296, а у Нирнбергу 1395. године, и у Нирнбергу су само чланови еснафа имали право да их пеку. Од 1996. нирнбершки лебкухен је заштићен назив: мора да се прави унутар граница града. Најфинија врста, Елизенлебкухен, садржи мање од 10% пшеничног брашна и најмање 25% језграстог воћа, на танкој подлози од бесквасне облатне.

Ко доноси поклоне у Немачкој: Вајнахтсман или Кристкинд?

Све зависи од краја. На северу, у средишњем и источном делу земље то је Вајнахтсман, „божићни човек“, Деда Мраз беле браде, популаран од 19. века захваљујући песми *Morgen kommt der Weihnachtsmann*. На југу Немачке, у Аустрији и Швајцарској то је Кристкинд, Дете Исус, анђеоска појава у белој хаљини, коврџаве косе. Порекло оба имена објашњено је у тексту имена Деда Мраза широм света.

Велики тренутак је Хајлигабенд, вече 24. децембра. Јелка се често поставља и кити тог истог поподнева и остаје до јануара: природне јелке се износе за одвоз после друге недеље у месецу. Деца чекају изван собе док не зазвони звонце: оно јавља да је доносилац поклона управо отишао. Тада угледају осветљену јелку и пакетиће. Тај тренутак зове се Бешерунг.

Вечера 24. децембра често је једноставна. У анкетама Немци на прво место стављају кобасице са салатом од кромпира, испред шарана, фондија или раклета. Гозба долази сутрадан, с печеном гуском или патком. Двадесет пети и двадесет шести децембар су нерадни дани, а други се зове *Zweiter Weihnachtstag*, али 24. није.

Одакле потичу O Tannenbaum и стаклене кугле за јелку?

*O Tannenbaum* није била божићна песма. У почетку је то била народна песма у којој јела, увек зелена, симболизује верност. Једна од њених мелодија наводи се већ 1605. у музичком потпурију *Nun fanget an*. Аугуст Зарнак је 1820. објавио верзију у којој се заљубљени младић жали на неверство своје драге. Године 1824. Ернст Аншиц, учитељ и оргуљаш из Лајпцига, објавио је у једној школској збирци верзију коју данас знамо. Ни тада текст не говори изричито о божићној јелки: празнику ју је везао обичај.

Стаклене кугле потичу из Тирингије. Према Немачком историјском музеју, украси за јелку од дуваног стакла праве се отприлике од 1850. године у Лауши и суседним селима. Прве кугле посребрене су изнутра растопљеним оловом, да би одражавале светлост свећа. Током 1860-их и 1870-их сребрни нитрат је постепено заменио олово.

Један украс, међутим, нема ничег немачког: божићни краставчић. У Сједињеним Државама прича се да немачке породице сакривају стаклени краставчић у јелку и да дете које га пронађе добија поклон више. Према анкети агенције YouGov коју је пренео *Њујорк тајмс*, 91% од 2.057 испитаних Немаца никада није чуло за ту „традицију“.