Ко је био Свети Никола? Епископ Мире, његове легенде и његов пут до Лорене

Шта се заиста зна о Светом Николи?

Мало тога, и то је прво изненађење у досијеу. По предању, Никола се рађа око 270. у Патари, луци у Ликији, на јужној обали данашње Турске. St. Nicholas Center наводи да су његови родитељи, имућни хришћани, умрли од епидемије док је још био млад, и да је своје наследство посветио сиромашнима и болеснима. Постаје епископ Мире, оближњег града, још као млад човек.

Исто предање каже да је био прогоњен под царем Диоклецијаном, прогнан, а затим затворен због своје вере. Када је ослобођен, наводно је 325. учествовао на Никејском сабору. Умире у Мири једног 6. децембра, 343. године према датуму који се најчешће узима, и сахрањен је у својој цркви.

Историчари су опрезни готово у сваком реду. Никола се на списку никејских епископа појављује тек почетком VI века, код Теодора Чтеца, око 510. или 515, а ни Атанасије ни Јевсевије, који су писали о сабору, не помињу га. Неки историчари сумњају да је на њему био, док St. Nicholas Center Теодоров списак сматра најважнијим веродостојним извором о учесницима. Прича по којој је усред заседања ошамарио јеретика Арија посведочена је тек у XIV веку, више од хиљаду година после догађаја.

И сами текстови стижу касно. Око 583. Евстратије Цариградски наводи једно Житије Светог Николе које је данас изгубљено. Најстарије целовито Житије које је сачувано јесте оно Михаила Архимандрита, написано почетком IX века, између 814. и 842, скоро пет стотина година после епископове смрти. За историчара Џеремија Сила најбољи доказ да је Никола постојао остаје његов гроб, који се могао посетити у Мири.

Која је легенда о три ћерке и злату баченом кроз прозор?

То је најстарија легенда и једина која постоји већ код Михаила Архимандрита у IX веку. Један човек из Мире, осиромашен, нема чиме да обезбеди мираз својим трима ћеркама. Без мираза нема удаје, а њима прети да буду продате. Једне ноћи кроз отворен прозор улети кесица злата. Затим друга, неке друге ноћи. Трећи пут отац вреба и препознаје епископа, који га моли да сачува тајну.

St. Nicholas Center бележи да, зависно од верзије, злато пада у чарапе или ципеле које се суше крај ватре. Неке верзије причају о три златне кугле уместо три кесице. Те три кугле постале су једно од светитељевих обележја на сликама и витражима, понекад насликане као поморанџе, што делом објашњава поморанџе које се стављају у дечје ципеле. Оне Николу чине и заштитником залагаоница и девојака за удају.

Историчари расправљају о овој причи. Адам Ц. Инглиш заступа мишљење да у њој има стварне основе. Јона Лендеринг примећује да веома личи на приче које Филострат преноси о Аполонију из Тијане, мудрацу из I века, и мисли да је можда прешла с једне личности на другу. Сигурно је да је преживела векове: чарапа окачена крај камина потиче управо одатле, као што причамо у чланку историја божићних чарапа.

Одакле потиче прича о троје мале деце у каци за сољење?

У Француској ову причу сви знају, а ипак је једна од најкаснијих. Нема је у првим Житијима и појављује се крајем средњег века. У почетку жртве нису деца, већ три млада студента на путу, које убија један крчмар. St. Nicholas Center објашњава да се у Француској наметнула верзија са троје мале деце.

Песма „Ils étaient trois petits enfants“ („Била су три мала детета“), коју ђаци и данас певају, потиче из XVI века. Троје деце, која су отишла у поље да пабирче, једне вечери замоле месара да их прими на конак. Он их убије, исече и стави у кацу за сољење, посуду са сољу у којој се чува месо. Седам година касније туда пролази Свети Никола и тражи преноћиште. Месар му нуди да једе, али епископ тражи усољено месо које чека већ седам година. Месар бежи, светац га позива на покајање, пружа три прста над кацом, и троје деце устаје.

Управо ова легенда чини Николу заштитником деце. На истоку Француске он никада не путује сам: Пер Фуетар, човек у црном, прети непослушној деци док светац дели слаткише. На поворци у Нансију месар из песме има чак и своја кола, одмах испред Фуетарових. У Холандији и Белгији светац путује са другим пратиоцима, које представљамо у чланку доносиоци поклона широм света.

Остала чуда из досијеа

• Три невина: већ код Михаила Архимандрита Никола зауставља руку џелата и спасава три неправедно осуђена човека. Тако постаје заштитник жртава судских грешака.
• Олуја: враћајући се са путовања у Свету земљу, смирује море које прети његовом броду. Морнари са целог Средоземља узимају га за заштитника.
• Василиос: дечак кога су отели пирати са Крита враћен је кући, у Миру, још увек држећи у руци златни пехар краља коме је служио.

Зашто се Свети Никола слави 6. децембра?

Зато што је то дан његове смрти. Црква слави своје свеце на дан њихове смрти, који се сматра њиховим рођењем за небо, а не на дан рођења, који је уосталом за Николу непознат. Цркве које следе јулијански календар, као Руска православна црква, славе га 19. децембра по нашем календару. Бари додаје и други празник, од 7. до 9. маја, за долазак његових моштију.

Према инвентарском листу нематеријалног културног наслеђа посвећеном прославама у Нансију, празник Светог Николе слави се 6. децембра у Белгији, Холандији, Немачкој, Луксембургу, Швајцарској и Италији, као и у православним земљама. У Француској је и даље снажан у Лорени, Алзасу, Франш-Контеу и на северу. У Холандији и Белгији светац често стиже бродом и обилази градове на белом коњу, тражећи ципеле остављене крај прозора, врата или камина.

У Лорени, ујутру 6. децембра или за најближи викенд, добра деца налазе слаткише, а она која су увече оставила коцку шећера или шаргарепу за свечевог магарца знају зашто је тањир празан. Померање ове посете на ноћ 24. децембра догодило се много касније, у Њујорку, почетком XIX века: о томе говори права прича о Деда Мразу.

Како су мошти Светог Николе стигле у Бари?

У пролеће 1087. морнари из Барија искрцавају се у Мири, тада под муслиманском влашћу, и односе већи део скелета испред носа грчким чуварима. Тако добијају трку са Венецијом, која је желела исто благо. Кости 9. маја 1087. стижу у Бари, у Апулији. Две године касније, 1089, папа Урбан II освећује крипту нове базилике и полаже мошти под олтар, где се и данас налазе. Здање је завршено и освећено 1197.

Венеција се не мири. Према једној анонимној хроници, венецијанска флота 1100. пристаје у Мири и скупља делиће које су становници Барија оставили. Црква San Nicolò на Лиду тврди да их чува око пет стотина. Турска је 28. децембра 2009. затражила од Италије да врати кости.

1. 1087.Мошти 9. маја стижу у Бари, пошто су однете из Мире.
2. 1089.Папа Урбан II освећује крипту базилике Светог Николе у Барију.
3. 1100.Венецијанци односе делиће преостале у Мири на Лидо.
4. 1950-ихАнатом Луиђи Мартино прегледа кости: човек који је умро старији од 70 година, средње висине, са тешким артритисом.
5. 2017.Једно ребро путује из Барија у Москву и Санкт Петербург, од 21. маја до 28. јула.

Ове кости су проучаване. Године 2004. Каролин Вилкинсон и Франческо Интрона, са Универзитета у Манчестеру, реконструисали су лице на основу мера лобање: човек висок око 1,68 м, са сломљеним па сраслим носом. У децембру 2017, на Оксфорду, Том Хајам и Жорж Казан датирали су радиоугљеничном методом делић карлице који се чува у Илиноису, а стигао је из Лиона. Резултат: IV век. Истраживачи су подсетили да наука може да докаже да је нека мошт лажна, али никада да је права.

Исте године једно светитељево ребро отпутовало је из Барија у Русију, где је Никола један од најпоштованијих светаца. Према Радио Ватикану, око два милиона ходочасника чекало је у реду, понекад сатима, у Храму Христа Спаситеља у Москви, а затим у Александро-Невској лаври у Санкт Петербургу, пре него што се мошт 28. јула 2017. вратила у Италију.

Зашто је Свети Никола заштитник Лорене?

Све почиње једним прстом. По предању, 1098. један лоренски витез, Обер од Варанжвила, доноси из Барија фалангу светитеља у Пор, трговачки град на реци Мерт, који ће добити име Сен Никола де Пор. Латински натпис на данашњем реликвијару то каже јасно: „Hic anno salutis 1098 Albertus de Varangisi Villa attulit sacram particulam“. Ову сребрну руку са шаком која благосиља, високу 75 центиметара, израдила је радионица Berger et Nesme у Лиону око 1892, да замени реликвијаре које су некада поклонили војводе, а који су данас изгубљени.

Литија са бакљама рађа се из другог чуда. Господар од Решикура, лоренски крсташ заробљен на Истоку, наводно је ослобођен 6. децембра 1240. и пронађен испред цркве, још са оковима на зглобовима. Од тада се литија одржава сваке године, у суботу најближу 6. децембру. После службе базилика тоне у мрак, свеће се пале једна по једна, а народ пева „Saint Nicolas des Lorrains“, химну од више од четрдесет строфа.

Војвода Рене II 5. јануара 1477. побеђује Карла Смелог под зидинама Нансија. Бургундац гине, Лорена остаје независна, а Рене II проглашава Николу заштитником свог војводства. Да би захвалио светитељу на победи, малу цркву у Пору замењује огромном базиликом у стилу пламене готике, грађеном од 1481. до 1560, са две куле високе 85 метара.

Пет векова касније здању је била потребна нега. Обнављано је петнаестак година, током 1980-их и 1990-их, захваљујући легату Камиј Круе Фридман, девојке из тог краја која је отишла да живи у Њујорку и умрла 1980. Свети Никола, који је из Мале Азије стигао преко Италије, тако је у Лорени спасен захваљујући једној Американки.

Како се празник Светог Николе данас слави у Лорени?

У Нансију је празник толико важан да је уписан у инвентар нематеријалног културног наслеђа француског Министарства културе. Велика поворка постоји од краја XIX века, а прва кола Светог Николе направљена су 1924. захваљујући градским трговцима. Године 2017. само поворку пратило је близу 100.000 људи, а у градској регији током децембра одржано је од 15 до 18 поворки.

Поворка има тачно одређен редослед на 1,3 километра. Прво пролазе кола општина, затим три лика из легенде: Пер Фуетар на механичком магарцу, месар који довикује публици из своје радње од папир-машеа и троје деце у каци за сољење. Свети Никола затвара поворку на осветљеним колима, окружен малом добром децом. На циљу, на Тргу Станислас, градоначелник му са балкона градске куће предаје кључеве града. Године 2017. дуж трасе подељено је више од две тоне бомбона.

Друга традиција се једе. Свети Никола од медењака и чоколаде прави се у Нансију од 1840, прво у радњи Lefèvre-Lemoine. Од 1902. посластичар Жозеф Ејдел први им црта лице, са очима и осмехом, поред браде, палице и митре. Шта вам треба да их направите код куће, наћи ћете у нашим божићним рецептима.

• Субота најближа 6. децембру: литија са бакљама у Сен Никола де Пору.
• Исти викенд: велика поворка у Нансију, уз мање поворке у Мецу, Епиналу, Вердену или Сен Дије де Вожу.
• Вече уочи празника: коцка шећера или шаргарепа за магарца, понекад цртеж или писмо за свеца.
• Ујутру: слаткиши и медењаци за добру децу, а за остале страховита посета Пера Фуетара.

Празник је путовао и у супротном смеру. У Луксембургу, у Вилцу, амерички војници упознају овај обичај после ослобођења земље у септембру 1944. Каплар Ричард Брукинс, прерушен у Светог Николу, 6. децембра 1944. дели по улицама бомбоне и чоколаду из њихових следовања. За једно вече амерички Santa Claus поново је постао Свети Никола.