„Ноћ уочи Божића“: прича о песми која је уобличила Деда Мраза

Како је песма доспела у новине из Троја?

Према причи коју је пренела Мурова породица, а преузео Columbia Magazine, све почиње на Бадње вече 1822, у великој кући на Менхетну званој Chelsea House. Клемент Кларк Мур, професор грчког и хебрејског, наглас чита песму коју је написао за своје шесторо деце. Нема никакву намеру да је објави.

Међу блиским пријатељима породице налази се Харијет Батлер, пријатељица из Троја, градића на обали Хадсона, северно од Њујорка. Она моли за дозволу да препише текст. Отприлике годину дана касније песма је у рукама Орвила Л. Холија, главног уредника листа Sentinel. Којим тачно путем? Извори се колебају. Писмо издавача Нормана Татла Муру из 1844. наводи да ју је Холи добио од госпође Сакет, супруге Данијела Сакета. Локални историчар Троја Карл Џонсон оставља отворена оба трага, Харијет Батлер или Сару Сакет.

Лист је објављује 23. децембра 1823. под насловом „Account of a Visit from St. Nicholas“, без потписа. У Троју плоча постављена у улици Ривер стрит број 225 данас обележава место где су биле просторије листа. Холи и сам чува тајну. Тек 20. јануара 1829. алудира на аутора, представљајући га као господина „веће вредности као учењака и писца од многих других с гласнијим претензијама“.

Песма, пак, не чека свог аутора. Друге новине је преузимају из године у годину, често уочи самог Божића. Кружи без имена, као народна песма, а сваки читалац који је исече из новина доприноси да се у америчким домовима устали једно сасвим одређено вече: ноћ 24. децембра.

Ко је био Клемент Кларк Мур?

Клемент Кларк Мур рођен је 1779, а умро 1863. Његов отац, Бенџамин Мур, председник је колеџа Columbia и епископалски епископ Њујорка. Син завршава студије на Колумбији као први у генерацији, објављује први хебрејски речник у Сједињеним Државама и четрдесет четири године седи у управном одбору универзитета. Године 1822. управо је постављен за професора грчке и хебрејске књижевности на Општој теолошкој богословији.

Columbia Magazine описује породично имање: тридесетак ари на западу Менхетна, које је његов деда, рођен у Енглеској, назвао Челси. Троспратна кућа стајала је на месту данашње Западне 23. улице и Девете авеније. Део тог земљишта данас је парк Клемент Кларк Мур, на углу Западне 22. улице и Десете авеније.

Мур је причао да га је инспирисао „један крупан и румен Холанђанин“ из суседства, можда његов баштован. Познавао је и Вашингтона Ирвинга, чија Историја Њујорка, објављена 1809. и поново издата 1821, описује холандског Светог Николу с лулом. Мали човечуљак из песме, с лулом стегнутом међу зубима и стомаком који се тресе, много дугује том портрету.

Зашто је песму потписао тек 1844?

Мурово име први пут се појављује 1837. Те године Чарлс Фено Хофман код издавача Џорџа Дирборна објављује The New-York Book of Poetry, и песма се у њој налази, на странама од 217 до 219, под именом „Clement C. Moore“. Сам Мур уврштава је у своју збирку Poems тек 1844, код издавача Bartlett and Welford. У писму из исте године објашњава: тај текст написао је „не да би био објављен, него да би забавио своју децу“, и тражи ауторско право на њега, „ма колико мала била вредност тог власништва“. Професор богословије који је објављивао научна дела очигледно није желео да буде познат пре свега по једној дечјој песмици.

Ко је заиста написао „Ноћ уочи Божића“?

Једна друга породица већ више од сто педесет година тврди да је песма дело њиховог претка. Хенри Ливингстон Млађи рођен је 13. октобра 1748. у Поукипсију, на Хадсону, и тамо умро 29. фебруара 1828. Као мајор у америчком походу на Канаду 1775, касније постаје фармер и пише лаке стихове, објављиване без потписа или само с иницијалом „R.“ у листовима New York Magazine и Poughkeepsie Journal. Никада не полаже право на песму, и ниједно познато издање не носи његово име.

Досије Ливингстон почива на сећањима. Његови синови Чарлс и Едвин, као и једна суседа по имену Елајза, касније су причали да им је отац још 1807. читао песму као своју. Породица каже да је поседовала рукопис с исправкама његовом руком. Наводно је нестао у пожару једне куће у Висконсину.

1. 1807Према сећањима његове деце, Хенри Ливингстон Млађи чита песму у породичном кругу.
2. 1823Sentinel из Троја објављује песму без имена аутора, 23. децембра.
3. 1828Ливингстон умире. Његови синови кажу да у његовом радном столу проналазе новински исечак и исправљан нацрт.
4. 1837Чарлс Фено Хофман приписује песму Клементу К. Муру у књизи The New-York Book of Poetry.
5. 1844Мур објављује песму у својој збирци Poems.
6. 1859Породица Ливингстон сазнаје да Мур полаже право на песму. Едвин каже да је рукопис изгубио у пожару.
7. 1899Унук Сиднија Ливингстона објављује прво јавно полагање права у својим новинама на Лонг Ајленду.
8. 1920Christian Science Monitor 4. августа посвећује чланак тези о Ливингстону.

Године 1999. Мери Ван Дјусен, потомкиња Ливингстона, обраћа се Доналду Фостеру, професору енглеског на колеџу Васар и стручњаку за утврђивање ауторства анонимних текстова. Његова књига Author Unknown, објављена код издавача Henry Holt 2000, закључује у корист Ливингстона. Његови аргументи: анапестички метар, у три такта, који је Ливингстон често користио, необична употреба речи „all“, холандска имена ирваса која би пристајала човеку холандског порекла, и Мур, за кога се говорило да мрзи дуван, који никада не би ставио лулу у уста свом јунаку.

Одговор не касни. Историчар Стивен Ниценбаум, аутор књиге The Battle for Christmas, 2001. закључује да је Мур заиста аутор: „Верујем да је то он.“ Песму смешта у круг Џона Пинтарда и угледних Њујорчана који су тада себи стварали холандску прошлост. Трговац рукописима Сет Калер и истраживач Скот Норсворти такође објављују детаљна оповргавања.

Године 2016. Макдоналд П. Џексон, бивши професор Универзитета у Окланду на Новом Зеланду, код издавача McFarland објављује студију квантитативне стилистике. Његови тестови сврставају Мурове познате песме на Мурову страну, а божићну песму „доследно ближе“ Ливингстоновим стиховима. Године 2023. Том А. Џерман долази до супротног закључка: од седамнаест тестова спроведених програмом за утврђивање ауторства, шеснаест указује на Мура. Расправа остаје отворена, а свака страна има своје бројке.

Зашто су се ирваси звали Dunder и Blixem?

У листу Sentinel из 1823. осам ирваса дозвано је овим редом: Dasher, Dancer, Prancer, Vixen, Comet, Cupid, Dunder и Blixem. Последња два имена нису енглеска. „Donder en Blixem“ на холандском значи „гром и муња“, свакодневни узвик у холандским породицама у држави Њујорк.

Имена се потом мењају. Према једној претпоставци, коју преноси Mental Floss, Blixem је постао Blixen да би се римовао с Vixen, а затим Blitzen под Муровим пером 1844. У преписима које Мур пред крај живота прави руком пише „Donder and Blitzen“. Антологија Едмунда Кларенса Стедмана, An American Anthology, 1900. такође задржава тај облик. Почетком XX века Donder често постаје Donner.

Тих осам ирваса нису били први. Две године раније, 1821, једна њујоршка књижица већ је приказивала једног јединог ирваса који вуче санке „Sante Claus“. Песма из 1823. додаје још седам и сваком даје име. Ту генеалогију причамо у чланку одакле потичу Деда Мразови ирваси, а целу запрегу, с њиховим именима, у чланку како се зову Деда Мразови ирваси.

Шта је песма променила у причи о Деда Мразу?

Пре 1823. посетилац из Њујорка није имао утврђен датум. Свети Никола је, пак, по традицији долазио 6. децембра, на дан свог празника. Књижица из 1821. већ је говорила о Бадњем вечеру. Песма, већ самим првим стихом, урезује тај датум у сећање свих који је науче напамет: „’Twas the night before Christmas“.

Текст устаљује и прецизан ток догађаја, готово списак покрета, који се од тада готово није променио. Прочитајте је поново и наћи ћете:

• чарапе „брижљиво окачене поред камина“, у нади да ће доћи;
• успавану децу која сањају шећерне бомбоне и родитеље који су управо легли;
• минијатурне санке и осам сићушних ирваса који се спуштају на кров;
• силазак низ димњак, у једном скоку;
• врећу играчака, чарапе напуњене у тишини, прст прислоњен уз нос да би се попео назад;
• одлазак кроз ваздух и жељу упућену свима пре него што нестане.

Пролазак кроз димњак заслужује свој досије, с коренима у веровањима везаним за огњиште: отворили смо га у чланку зашто Деда Мраз долази кроз димњак. Песма је допринела и томе да приповедач буде будан родитељ, сведок призора који деца никада не виде. То је и данас тачка гледишта већине божићних прича.

Најзад, она слика сићушан лик. Посетилац из 1823. је „весели стари вилењак“, довољно мали да стане у минијатурне санке. Биће потребне гравире Томаса Наста, од 1863, да би добио висину човека. О томе говоримо у чланку Да ли је Деда Мраз вилењак? Истрага о једној речи из 1823., који један део посвећује том питању вилењака.

Како је песма постала обред Бадње вечери?

Успех долази преко слике. Године 1855. Мурова ћерка, Мери К. Огден, црта Chelsea House за једно илустровано издање. Око 1862. њујоршки издавач Џ. Г. Грегори објављује верзију коју је илустровао Ф. О. К. Дарли, чији примерак Конгресна библиотека чува у одељењу ретких књига. Године 1912. Џеси Вилкокс Смит потписује издање које се и данас може слободно читати на Пројекту Гутенберг. Године 1931. на ред долази Артур Рекам, енглески илустратор бајки.

Током Велике депресије, 1934, уметник Хелмут Ф. Томс прави серију илустрација песме у оквиру пројекта Public Works Administration, савезне агенције за велике јавне радове из доба Њу дила.

На Колумбији, Муровом универзитету, годишња свечаност Yule Log одавно обухвата читање песме. У милионима породица призор се понавља сваког 24. децембра, често у време одласка на спавање. Неки родитељи после тога баце поглед на праћење Деда Мраза да провере докле су стигле санке.

Постоји ли француска верзија?

Да, више њих. На француском песма кружи под насловима „Une visite de saint Nicolas“ или „La Nuit avant Noël“, а њен први стих гласи „C’était la nuit avant Noël“. Енциклопедија Википедија наводи двадесетак верзија на другим језицима, од немачког до јапанског. Године 2013. млада композиторка Алма Дојчер чак је написала мелодију на оригинални текст.

Где се могу видети рукописи?

Мур је своју песму пред крај живота руком преписивао за пријатеље. Познате су четири ауторске копије. Три се налазе у музејима, међу њима и у Њујоршком историјском друштву, учењачком друштву које је Џон Пинтард основао 1804. Четврта, потписана 1860. и поклоњена једном пријатељу, продата је у децембру 2006. за 280.000 долара, посредством куће Heritage Auctions, једном директору медијске компаније који је остао анониман.