Одакле потичу Деда Мразови ирваси? Од књижице из 1821. до Рудолфа

Када се ирвас први пут појављује уз Деда Мраза?

Године 1821. њујоршки штампар Вилијам Б. Гили објављује малу броширану књижицу под насловом The Children’s Friend: A New-Year’s Present, to the Little Ones from Five to Twelve. У њој је анонимна песма, данас позната по првом стиху, „Old Santeclaus with Much Delight“, и осам бојених гравира. То је најстарија позната публикација у којој ирвас вуче Деда Мразове санке. Један примерак чува библиотека Beinecke Универзитета Јејл.

На првој гравири један ирвас, без имена, вуче санке на којима стоји натпис „REWARDS“, награде. Старац доноси поклоне доброј деци. Осталима оставља брезов прут, који текст представља као оруђе које је Бог наменио за васпитавање деце. То је далеко од данашњег попустљивог лика.

Књижица мења и датум. Посета се више не одвија 6. децембра, на дан Светог Николе, већ на Бадње вече. Ни аутор ни цртач нису утврђени. Стручњак за утврђивање ауторства Дон Фостер предложио је да је то дело Клемента Кларка Мура, али је та претпоставка и даље спорна. Рођење тог лика описујемо у тексту права прича о Деда Мразу.

Како је Деда Мраз дошао до осам ирваса?

Дана 23. децембра 1823. лист Sentinel из Троја, у држави Њујорк, без потписа објављује „A Visit from St. Nicholas“. Песма се 1837. приписује Клементу Кларку Муру, који је 1844. уврштава у своје Poems; други је приписују Хенрију Ливингстону. Приповедач у њој види како стижу „минијатурне санке и осам сићушних ирваса“, који се затим пењу „све до крова“ с товаром играчака.

У верзији штампаној у Троју последња два ирваса зову се Dunder и Blixem, по холандским речима за „гром“ и „муњу“, што је намигивање холандској прошлости Њујорка. Мур их у свом издању из 1844. преименује у Donder и Blitzen, да би их приближио немачком. Облик Donner усталио се тек почетком XX века.

Осам није преко ноћи постао свети број. Године 1902. Л. Френк Баум, аутор Чаробњака из Оза, објављује The Life and Adventures of Santa Claus са запрегом од десет ирваса, у којој се водећи пар зове Флоси и Глоси. Ипак, деца су запамтила списак из 1823. Преводи су се разликовали од издања до издања, а упоређујемо их у тексту имена Деда Мразових ирваса.

Зашто ирваси, а не коњи?

Ни књижица из 1821. ни песма из 1823. не објашњавају тај избор. Зна се да је ирвас за европске читаоце одавно био симбол далеког севера и да посетилац који долази из хладних крајева тешко да би стигао колима. Два стара документа показују од када та слика кружи.

Око 890. године имућни Норвежанин по имену Отар, или Отхере, прича о својим путовањима краљу Алфреду Великом, у Енглеској. Живи северније од свих других Норвежана, у Холугаланду. Поседује још шест стотина питомих ирваса које није продао, међу њима шест веома драгоцених ирваса „мамаца“, којима се Самији служе да хватају дивље ирвасе. Поред тога има само двадесет говеда, двадесет оваца и двадесет свиња. Његова прича, уметнута у енглески превод историчара Орозија, садржи прву појаву речи за ирваса у староенглеском, у облику hranas.

Године 1673. у Франкфурту излази Lapponia Јоханеса Шеферуса, професора у Упсали. Дело, које је наручио канцелар универзитета Магнус Де ла Гарди, требало је између осталог да ућутка једну гласину: у Европи се говорило да шведске победе нешто дугују магији Самија. Шеферус никада није био у Лапонији. Ослања се на приче пастора са севера Шведске и на самске предмете из приватних збирки.

Књига је преведена на енглески у Оксфорду 1674, на немачки 1675, на француски 1678. и на холандски 1682. Међу њених 26 дрвореза једна приказује човека који седи у санкама које вуче ирвас. За генерације читалаца Лапонија је пре свега то: снег, ниске санке и упрегнут ирвас.

Одакле потиче енглеска реч reindeer?

Енглеско reindeer позајмљено је из скандинавских језика, попут староисландског hreindýri или шведског rendjur. Први део, rein, потиче од германског корена несигурног порекла, вероватно повезаног с роговима животиње. Други, deer, првобитно је означавао било коју животињу. После Отарове приче реч се у енглеском поново јавља тек око 1440.

Ко узгаја праве ирвасе? Самски сточари из Лапоније

Самији живе на северу Норвешке, Шведске, Финске и на полуострву Кола, у Русији. Nordregio, истраживачки институт Нордијског савета министара, процењује њихов број на између 65.000 и 100.000: неких 40.000 у Норвешкој, 15.000 до 25.000 у Шведској, око 10.000 у Финској и око 2.000 у Русији. То су процене, јер ниједна од тих земаља не пописује етничко порекло. Nordregio броји десет самских језика. Само део Самија узгаја ирвасе.

У Норвешкој сточари раде заједно у оквиру сииде, групе власника који заједно чувају ирвасе на једној територији. Током 2006. и 2007. земља је имала 556 сиида и 2.936 људи који су живели од узгоја. Занимање се променило шездесетих година XX века с оним што Међународни центар за узгој ирваса назива револуцијом моторних санки, после које су дошли четвороцикли, мотоцикли и хеликоптери. Месо је главни производ, уз кожу, кости и рогове.

• Норвешка: око 241.000 ирваса 2007, а број грла се креће око 200.000.
• Шведска: око 220.000 ирваса 2007, између 150.000 и 300.000 током XX века.
• Финска: око 207.000 ирваса у 2004. и 2005, с врхунцем изнад 250.000 седамдесетих и осамдесетих година.
• Ознаке на уху: свако лане мора да носи регистровану ознаку свог власника пре 31. октобра прве године; у Шведској постоји двадесетак одобрених зареза, комбинованих на тридесетак начина, и свака ознака има своје име.

У Норвешкој закон о узгоју ирваса из 2007. право на поседовање ирваса у самској зони испаше везује за ознаку на уху, за коју је потребно да власник буде Сами и да је узгој главно занимање њега, родитеља или деде или баке. У Шведској управа округа одређује горњу границу броја ирваса за свако самско село, али не и за сваког власника. Пребројавања се обављају у пролеће, пре окота.

Како су прави ирваси стигли у Америку?

На Аљасци реч ирвас означава само домаће животиње; њихови дивљи рођаци, исте врсте, зову се карибуи. Године 1891. мисионар Шелдон Џексон и Вилијам Т. Лоп доводе прве ирвасе из Сибира. Резултати разочаравају, па се Џексон окреће Лапонији: сточаре регрутује огласима у скандинавским новинама, а прва група стиже 1894.

1. 1891Шелдон Џексон и Вилијам Т. Лоп увозе прве ирвасе из Сибира на Аљаску.
2. 1894Долази прва група самских сточара, задужених да обуче домородачке шегрте.
3. 1898Владина експедиција: више од 500 ирваса и њихови сточари пролазе кроз Њујорк, а затим Сијетл, на путу ка Аљасци.
4. 1900Истичу уговори: неки остају, други одлазе у златну грозницу или се враћају у Лапонију.
5. 1926Lomen Company и робна кућа Macy’s покрећу божићне паради с Деда Мразом и запрегама ирваса.

Експедиција из 1898. одговор је на закон од 18. децембра 1897. којим се одобрава 200.000 долара, јер се Џексон плаши глади међу трагачима за златом на Клондајку. Уговор потписан 24. јануара 1898. предвиђа две године рада, бесплатну негу и школу за децу. Са супругама и децом група броји 170 људи, Самија, Норвежана, Швеђана и Финаца.

Двадесетих година XX века стада на Аљасци увелико премашују 100.000 грла, а предузеће браће Ломен жели да њихово месо и крзно продаје широм земље. Године 1926. удружује се с робном кућом Macy’s да би организовало божићне параде у којима Деда Мразови стижу на санкама које вуку прави ирваси, а воде их самски и домородачки сточари. Први Деда Мраз тих парада зове се Матис Ивар Клементсен Нилика. Портланд, Сент Пол, Бостон, Чикаго и Бруклин имају их све до тридесетих година.

Браћа Ломен у новинама објављују и лажна дечја писма у којима деца питају да ли ће Деда Мраз доћи са својим ирвасима. Међународни центар за узгој ирваса, који наводи ту епизоду, види у Карлу Ломену, прозваном „краљ ирваса“, једног од твораца комерцијалне верзије Деда Мраза и његове запреге. Да бисте написали право писмо, без икакве комерцијалне намере, посетите нашу страницу за писма.

Одакле потиче Рудолф, ирвас црвеног носа?

Рудолф је рођен у једној канцеларији у Чикагу. Године 1939. ланац робних кућа Montgomery Ward тражи од једног од својих писаца реклама, Роберта Л. Меја, који је 1926. дипломирао на Дартмуту, божићну књижицу коју би поклањао деци. Меј бира ирваса и од њега прави ружно паче великог срца. Касније је говорио да га је инспирисало сопствено детињство стидљивог дечака, ниског и никад првог изабраног у тиму.

Текст пише за педесетак сати, у страшној години: његова жена Евелин, оболела од рака, умире 28. јула 1939. Денвер Гилен, уметник из графичког одељења компаније, води га са својом ћерком Барбаром у зоолошки врт да проучавају ирвасе. Подела почиње 1. новембра 1939. и током сезоне подели се 2,4 милиона примерака. Због несташице папира у рату, ново издање чека 1946: још 3,6 милиона примерака.

Дана 1. јануара 1947. управа компаније Montgomery Ward уступа права Меју, који је био у дуговима због болничких трошкова прве жене. Његов зет Џони Маркс 1949. компонује песму. Џин Отри је снима 27. јуна 1949, Columbia је објављује у септембру и она за Божић 1949. стиже на прво место америчке продаје: 1,75 милиона плоча у првој сезони, укупно 12,5 милиона за његову верзију.

Дана 6. децембра 1964. NBC приказује лутка-анимацију коју је продуцирао Videocraft International, будућа компанија Rankin/Bass, у оквиру програма General Electric Fantasy Hour. Наратор је Берл Ајвс. У филму се појављују Херми, вилењак који сања да постане зубар, и острво одбачених играчака. Филм се приказује сваке године од 1964, што је најдужа владавина неког божићног програма на америчкој телевизији. Песму потражите међу нашим божићним песмама.

Да ли су Деда Мразови ирваси женке?

То питање се враћа сваке зиме, и има озбиљну основу. Према Одељењу за риболов и лов Аљаске, ирвас, или карибу, једини је члан породице јелена код ког оба пола имају рогове. Рогови одраслих мужјака су велики и масивни, а рогови женки краћи и тањи.

Све зависи од тога када рогови отпадају. Највећи мужјаци губе своје крајем октобра, после сезоне парења. Млади мужјаци и женке које нису стеоне задржавају их до априла, а стеоне женке до рођења младунчета, крајем маја или почетком јуна. Ирвас који 24. децембра још носи велике рогове је, дакле, вероватно женка или млади мужјак. Велики мужјаци су тада већ без рогова.

Како изгледа прави ирвас?

• Тежина: 80 до 120 kg за одраслу женку, у просеку 159 до 182 kg за мужјака, с рекордима до 318 kg.
• Папци: широки и удубљени, раширују се да носе животињу по снегу и служе као весла кад плива.
• Путовања: нека стада мигрирају и до 640 km између летњих и зимских пашњака и могу да пређу 80 km за дан.
• Зимски јеловник: лишајеви, чувени „ирвасов лишај“, суви шаш и мали жбунови попут боровнице.
• Очи: рефлектујући слој у дну ока прелази из златне боје лети у тамноплаву зими, према студији University College London и Универзитета у Тромсу објављеној 2013.

Могу ли ирваси да лете?

Ниједан стари текст то не каже за Деда Мразовог ирваса пре 1821, када он већ јури „изнад димњака“. Још даље у прошлости, „јеленско камење“ из Монголије и Алтаја, надгробне стеле старе најмање 3.000 година, често приказује јелене издужених рогова који као да полећу. Понекад се може прочитати да летећи ирваси потичу од шамана који су јели мухару: Међународни центар за узгој ирваса већину тих прича сматра измишљеним и нетачним. У селу је објашњење једноставније, а може се обићи на мапи села.