Зашто Деда Мраз силази кроз димњак? Историја једних необичних врата

Зашто Деда Мраз улази кроз димњак?

Зато што је вековима огњиште било средиште куће. На њему се кувало, уз њега се грејало, око њега су се причале приче. Француски језик чува траг тога: речник Trésor de la langue française датира око 1135. реч „foier“, која означава огњиште у камину, а 1572, код Ронсара, бележи значење „место где живи једна породица“. Огњиште је истовремено и ватра и они који живе око ње.

Децембар је ту улогу још више појачавао. Медиевисткиња Карин Улчи, са Универзитета у Ремсу, наводи Мопасана, који је у том месецу видео „црну рупу на дну године“, када се људи завуку у кућу „крај огњишта“. Ту се палио бадњак, обичај чији је први детаљан опис 1597. дао један студент из Базела и који је, подсећа она, подразумевао огњиште у кући.

Ноћу су врата била закључана, а капци затворени. Оџак је остајао једини отвор ка спољашњем свету, а пре свега ка небу. За лик који путује ваздухом то је најлогичнији могући улаз: спусти се на кров, а пут води право доле, до места где је породица оставила своје ципеле.

Ко је силазио кроз димњак пре Деда Мраза?

Деда Мраз није измислио тај пут. Часопис Mental Floss, који је сакупио предања на ту тему, наводи француског учењака из XV века, Петруса Мамориса, по коме вештице, вилењаци и њима слична бића нису улазили у куће пролазећи кроз зидове, већ кроз димњак. У ренесансним бајкама виле се појављују кроз оџак, а вештице кроз њега одлећу на метлама на свој скуп.

• У Шкотској и Енглеској брауни, кућни дух, спрема кућу док породица спава, и улази онуда куда и излази: кроз димњак.
• У Словенији шкрат, дух који уме да мења облик, силази низ оџак у пламеном облику да донесе богатство породицама које му се допадају.
• Код Келта је бодах баук који се провлачи кроз димњак да однесе непослушну децу.
• У Грчкој каликанцари, несташни вилењаци, силазе кроз димњаке током дванаест дана између Божића и Богојављења.
• У Пенсилванији, међу немачким досељеницима, Белсникел плаши непослушну децу; лист Philadelphia Gazette 19. децембра 1827. пише да се он „провлачи кроз димњак у вилински час, у поноћ“.

У Италији то исто ради Бефана у ноћи између 5. и 6. јануара, пунећи чарапе добре деце. Њену причу причамо у чланку доносиоци поклона широм света. Деда Мраз, дакле, стиже у кућу у којој је димњак већ одавно врата за ноћне посетиоце, добре или зле.

Да ли је Свети Никола заиста бацио злато у димњак?

Најпознатија легенда о Николи, епископу Мире рођеном по предању око 270, говори о осиромашеном оцу који не може да обезбеди мираз својим трима ћеркама. Без мираза оне не могу да се удају. Три пута, ноћу, епископ убацује кесу злата у кућу, а да се не покаже. Његов живот детаљно описујемо у чланку ко је био Свети Никола.

Пут злата мења се од верзије до верзије, а St. Nicholas Center, који прикупља приче о свецу, објављује обе. У његовој дугој причи прва кеса улеће кроз отворен прозор и пада у чарапу остављену да се суши крај ватре. У краткој верзији за децу прва кеса остављена је на прагу, друга убачена у димњак, а трећа пролази кроз прозор док отац стражари.

Према часопису Mental Floss, старе верзије углавном говоре о прозору, а димњак се намеће касније. St. Nicholas Center наводи да неке верзије помињу ципелу уместо чарапе, што би објаснило европски обичај да се свецу остављају ципеле.

Зашто су се ципеле стављале испред камина?

Много пре чарапа биле су ципеле. St. Nicholas Center описује стари обичај да се ораси, јабуке и слаткиши стављају у ципеле остављене крај кревета, на прозорској дасци или испред огњишта. У XVII веку обичај је већ чврсто укорењен у Уједињеним провинцијама, као што показује једна чувена слика.

Рајксмузеум у Амстердаму чува призор тог јутра. На слици „Празник Светог Николе“, коју је Јан Стен насликао између 1665. и 1668, девојчица стеже ведро пуно слаткиша, док лево плаче један дечак: у својој ципели нашао је само прут, сноп гранчица. Крај камина младићи певају песму о Синтеркласу.

У Француској је то била кломпа или ципела. Канцеларија за француски језик у Квебеку то бележи у свом листу о божићној чарапи: код Француза су деца стављала кломпу или ципелу крај кревета или камина. Жорж Санд, рођена 1804, прича у књизи „Историја мог живота“, објављеној 1855, да је чекала да „малени Деда Мраз“ сиђе „кроз цев од камина“, а да је сутрадан њен први поглед био упућен ципели „на ивици огњишта“. У њој је налазила мали колач, поморанџу или лепу црвену јабуку.

Тај детаљ је важан. У Француској, почетком XIX века, Деда Мраз већ пролази кроз оџак, неколико година пре америчке песме из 1823. Окачена чарапа је, пак, англосаксонски обичај, који корак по корак пратимо у чланку историја божићних чарапа.

Када је Деда Мраз почео да силази кроз димњак?

У Сједињеним Државама замисао се гради у Њујорку током петнаестак година. Вашингтон Ирвинг 1809. објављује своју „Историју Њујорка“, у којој холандске породице уочи празника Светог Николе каче чарапу „у камин“ и ујутру је налазе пуну. У прерађеним издањима која следе светац више не убацује само поклоне у димњаке својих миљеника: једне ноћи у години, пише Ирвинг, он се „стропошта низ димњаке“ потомака праотаца.

1. 1809.Вашингтон Ирвинг описује чарапу окачену у камин уочи празника Светог Николе.
2. 1810.За вечеру Њујоршког историјског друштва поводом празника Светог Николе, Џон Пинтард наручује од Александра Андерсона слику свеца, са слаткишима у чарапама окаченим о камин.
3. 1821.Књижица The Children's Friend, у издању Вилијама Б. Гилија, шаље санке да лете „изнад димњака“; једна гравира приказује их на крову.
4. 1823.Лист Troy Sentinel без потписа објављује „A Visit from St. Nicholas“, у којој посетилац силази кроз димњак и враћа се истим путем.

Песма из 1823. претвара замисао у призор. Чарапе су „пажљиво окачене о камин“, посетилац силази „у једном скоку“, његова крзнена одећа је „сва умрљана пепелом и чађу“. У тишини пуни чарапе, затим ставља прст крај носа, климне главом и враћа се кроз оџак. Текст, који је 1837. приписан Клементу Кларку Муру и уврштен у његову збирку из 1844, детаљно је описан у чланку историја песме „Ноћ уочи Божића“.

Један детаљ чини призор уверљивим: код Мура је посетилац „весели стари вилењак“, са „минијатурним санкама“ и „осам сићушних ирваса“. Мали лик лако пролази кроз оџак. Када му илустратори, са Томасом Настом на челу од 1863, дају величину одраслог човека, димњак одједном постаје ужи. Колумниста Џастин Фокс у томе види порекло те мало вероватне слике крупног човека заглављеног у оџаку.

Како Деда Мраз улази у кућу без димњака?

Питање је готово старо колико и песма. Према часопису New England Today, пећи од ливеног гвожђа шире се у Сједињеним Државама током 1830-их и 1840-их: штедљивије од отвореног огњишта, потребна им је само уска цев, а деца се питају може ли Деда Мраз да се провуче кроз цев од пећи.

Године 1893. уводник листа Harper's Weekly брине: са појавом затворене пећи требало је свецу обезбедити „неки други начин уласка осим димњака“. Десет година касније Ралф Бејтс Силовеј и даље вреба свог у пећи. Данас је проблем шири. Колумниста Џастин Фокс, из агенције Bloomberg, приметио је 2020. да је само 39 % нових породичних кућа изграђених у Сједињеним Државама 2019. имало камин, што је најнижа бројка откако је Завод за попис прати, од 1973.

Одговори породица

• Чаробни кључ: Деда Мраз отвара улазна врата посебним кључем. Сајт Romper га је 2019. описао као божићну традицију коју деци треба представити у писму или адвентском календару.
• Прозор: породица Џастина Фокса сваког Бадњег вечера остављала је један одшкринут.
• Пећ или њене решетке: 2023. једна шестогодишња девојчица из Вермонта објашњавала је часопису New England Today да Деда Мраз, пошто је чаробан, пролази кроз мале рупице на пећи.
• Врата и резервни кључ: један дечак из Мејна, чији је димњак зазидан, уверавао је исти часопис да Деда Мраз користи резервни кључ.
• Једноставно чаролија: објашњење које бира већина родитеља, под условом да деца спавају.

Увече 24. децембра праћење Деда Мраза приказује његов обилазак од крова до крова, са димњаком или без њега. А за још једно логистичко питање које се често поставља, погледајте како Деда Мраз разнесе све поклоне за једну ноћ.