У којем узрасту деца престају да верују у Деда Мраза? Шта студије заиста кажу

У којем узрасту деца престају да верују у Деда Мраза?

Кратак одговор: у просеку око осме године. Најновија студија, објављена на интернету 13. новембра 2023, ауторки Кендис Милс (Универзитет у Тексасу у Даласу) и Талије Голдстин (Универзитет Џорџ Мејсон), обухватила је 48 деце од 6 до 15 година која више нису веровала у Деда Мраза, 44 њихова родитеља, а затим и 383 одрасле особе које су замољене да се присете. У обе групе просечан узраст у којем вера престаје креће се око осме године, „уз значајну варијабилност“, наглашавају ауторке.

Универзитет у Ексетеру, у Уједињеном Краљевству, долази до истог броја. У децембру 2018. психолог Кристофер Бојл објавио је прелиминарне резултате свог „Santa survey“, заснованог на 1.200 одговора из целог света, углавном одраслих. Просечан узраст: 8 година. Подаци по земљама су речити: 8,03 године у Енглеској, 8,58 година у Шкотској.

Старије студије тај тренутак смештају нешто раније. Године 1994. К. Џ. Андерсон и Норман Прентис, са Универзитета у Тексасу у Остину, разговарали су са 52 детета која су престала да верују: већина је истину открила сама, са 7 година. Разлика од годину дана вероватно потиче од малих, америчких узорака, а не од промене времена.

1. 1978Прентис, Маносевиц и Хабс (American Journal of Orthopsychiatry): вера у Деда Мраза, ускршњег зеца и зубић вилу мења се са узрастом и са подстицајем родитеља.
2. 1994Андерсон и Прентис разговарају са 52 детета из Тексаса: истина се открива око седме године, често самостално.
3. 2015Штулман и Ју (Occidental College) повезују сумњу са разумевањем онога што је физички могуће, код 47 деце од 3 до 9 година.
4. 2018Универзитет у Ексетеру: 1.200 одговора, просечан узраст 8 година.
5. 2023Милс и Голдстин (Developmental Psychology): просечан узраст око 8 година и код деце и код испитаних одраслих.

Како деца откривају да Деда Мраз не постоји?

Преовлађују два пута, који се често укрштају. Први води преко других: друг са одмора, старији брат, разговор одраслих начут иза врата. У студији Милс и Голдстин већина учесника наводи овакво сведочење међу разлозима свог преокрета. Други води преко посматрања и закључивања: етикета продавнице заборављена на пакету, препознат рукопис на картици поклона, рачуница о броју кућа које треба обићи за једну ноћ.

Ова два трага не искључују један други. Године 1994. деца која су испитивали Андерсон и Прентис углавном су говорила да су истину открила сама. Двадесет година касније Ендру Штулман, психолог са Occidental College у Лос Анђелесу, закључио је да већина деце вероватно престаје да верује комбинацијом оба: сумња сазрева, а онда једна начута реченица све преломи.

Улога физичког закључивања

Штулман и његова колегиница Рејчел Ју замолили су 47 деце од 3 до 9 година да напишу писмо Деда Мразу са питањима, а затим да објасне како он то изводи. Тражили су од њих и да процене да ли су догађаји који немају везе са Божићем могући или немогући. Резултат: деца која су најбоље разликовала могуће од немогућег била су и она која су доводила у питање изводљивост Деда Мразових подвига, иако су и сама нудила привремена објашњења.

Аутори подсећају на три подвига која најјаче пркосе физици онако како је деца разумеју: обићи сву децу на свету за једну ноћ, ући кроз уски димњак, летети на дрвеним санкама. Када вас дете пита како Деда Мраз пролази кроз цев од пећи, оно не квари славље. Оно размишља.

По којим знацима се види да дете почиње да сумња?

Истраживачи нису саставили званичан списак „знакова“, али њихови протоколи показују шта се мења. У писму из Штулманове студије најнапреднија деца више нису само тражила играчку: постављала су питања провере, о путањи, о величини џака, о томе како се улази у кућу без димњака.

• Питања о логистици: колико ирваса, колико кућа, како изаћи на крај са станом на десетом спрату.
• Поређења: зашто Деда Мраз у тржном центру нема исту браду као онај у школи.
• Тихе провере: писмо које остаје тајна да би се видело да ли ће одговор одговарати, питање-замка о папиру за умотавање.
• Директно питање, често постављено у четири ока: „Реци ми истину.“

Једна ствар изненади многе родитеље: дете које сумња не мора то и да каже. У истраживању из Ексетера 65 % испитаника прича да је наставило да игра игру иако је већ знало. Истраживање не каже зашто. Али дете које у децембру поставља мање питања није нужно дете које више верује.

Да ли је нормално веровати у Деда Мраза са 10, 12 или 15 година?

Студије не дају проценат деце која још верују са 10 или 12 година, и ми га нећемо измишљати. Али кажу две корисне ствари. Прво, варијабилност је велика: у узорку Милс и Голдстин била су деца до 15 година, а ауторке наглашавају распон око просека. Друго, колико дуго вера траје делимично зависи од куће.

Још 1978. тим Нормана Прентиса приметио је да се вера у Деда Мраза мења са узрастом детета и са степеном родитељског подстицаја, али да није повезана са другим показатељима његове склоности ка маштању. Другим речима, дете од 10 година које још верује није дете „у облацима“: оно често живи у породици која ту традицију негује са уверењем.

Студија коју је 2025. у часопису Frontiers in Developmental Psychology објавио тим Карла Розенгрена иде у истом смеру. Од 486 америчких родитеља испитаних у септембру 2024, њих 85 % подстицало је веру у Деда Мраза, а аутори примећују да су је ти родитељи радије подстицали и код старије деце.

А са 12 или 15 година?

После 11 или 12 година питање се ретко поставља на тај начин. Тинејџер који „верује“ често игра улогу која му се допада, као што показује оних 65 % испитаника из Ексетера који су се претварали. Ако заиста сумњате, најбољи извор остаје ваше дете: питајте га шта мисли, без замке, и саслушајте одговор.

Да ли је вера у Деда Мраза добра или лоша за децу?

Расправа је стара и има озбиљне заступнике. У новембру 2016. Кристофер Бојл (Универзитет у Ексетеру) и Кети Мекеј (Универзитет Нове Енглеске, у Аустралији) објавили су у часопису The Lancet Psychiatry текст под насловом „A wonderful lie“. Бринуло их је да би баш та лаж могла да пољуља поверење деце у родитеље. Исти аутори признавали су да лаж понекад може бити оправдана, на пример да би се дете утешило после смрти љубимца.

Подаци прикупљени од тада ублажавају ту бојазан. У истраживању из Ексетера из 2018, 56 % испитаника каже да њихово поверење у одрасле није било погођено, а 30 % тврди супротно. Трећина се сећа да је била потресена, 15 % се осећало издано, 10 % љуто. Студија Милс и Голдстин не бележи „драстичан губитак поверења“ у родитеље, а мање од трећине учесника описује негативна осећања која су трајала дуже од две недеље.

Када је реч о користима, треба бити опрезан. Родитељи верују у њих: у студији Розенгрена и сарадника, 82 % од 39 родитеља испитаних 2012. видело је предности у подстицању ових веровања, а 2024. најчешће навођени разлози били су „нормалан део детињства“ (77,6 %) и задовољство (70,8 %). Што се понашања тиче, истраживање из Ексетера даје подељену слику: 34 % одраслих мисли да их је вера чинила послушнијима, 47 % не.

Оно што истраживања показују најјасније тиче се начина, а не самог принципа. Код Милс и Голдстин веома наглашено подржавање мита од стране родитеља било је повезано са више негативних осећања у тренутку откривања. Одрасли који су сачували само лоше успомене сазнали су истину касније, грубље и најчешће од неког другог. Како то изнети, детаљно описујемо у нашем водичу о томе како детету рећи истину.

А родитељи, како они доживљавају крај вере?

Ово је један од најпостојанијих резултата, и један од најдирљивијих. Године 1994. Андерсон и Прентис приметили су да су деца описивала углавном позитивне реакције на откривање истине, док су њихови родитељи говорили да су „прилично тужни“. Крај Деда Мраза често теже пада одраслима него деци.

Та туга не спречава преношење традиције. У истраживању из Ексетера 72 % родитеља рекло је да радо прича деци о Деда Мразу и игра игру. Код Милс и Голдстин између 87 % и 95 % одраслих желело је да слави Деда Мраза са својом децом, или је то већ чинило. Родитељи које је тим Розенгрена испитао 2012. и сами су престали да верују у просеку са 7,5 година.

У Француској традиција има чак и своју установу. Од 1962. француска пошта La Poste одговара на писма упућена Деда Мразу, а прву типску поруку написала је психоаналитичарка Франсоаз Долто. Данас Секретаријат Деда Мраза у Либурну, у департману Жиронда, сваке године прати више од милион деце у њиховој првој преписци. Ништа не спречава дете које је схватило да настави да пише: наша страница писмо Деда Мразу прима и писма великих.