Како детету рећи истину о Деда Мразу, а да чаролија не нестане

Када детету треба рећи истину о Деда Мразу?

Истраживања не утврђују одређени узраст. Просечан узраст у ком веровање престаје креће се око 8 година у новијим студијама, уз велике разлике. Кендис Милс, психолошкиња са Универзитета у Тексасу у Даласу, саветује родитељима да „прате дете“ када се приближи узрасту у ком се јавља скептицизам, уместо да унапред одреде датум.

Ни сами родитељи се не слажу. Од 39 родитеља које је 2012. анкетирао тим Карла Розенгрена, 46 % је мислило да дете треба само да открије истину, 39 % да је на родитељима да је кажу, а 13 % да треба урадити обоје заједно. Десет родитеља који су унапред предвидели узраст у ком ће престати да одржавају мит наводило је у просеку 7,3 године, у распону од 5 до 10 година.

Према студији Милс и Голдстин објављеној у часопису Developmental Psychology, најважније је избећи три околности. Одрасли који су о открићу памтили само лоше сазнали су истину касније од других, на груб начин и од неког трећег, а не сами. Постепено откриће, у узрасту блиском просеку, које долази од вас или из детињег сопственог закључивања, испуњава све услове.

Шта одговорити када дете пита: „Да ли Деда Мраз постоји?“

Ваш први одговор може бити питање. То је најдоследнији савет истраживача: питати дете шта оно мисли, или поменути шта „неки људи“ верују. Тако сазнајете да ли тражи утеху или жели истину, а њему остављате времена да само извуче закључке.

Многим породицама ова дилема је стварна. У анкети Универзитета у Ексетеру објављеној 2018, 31 % родитеља рекло је да је порекло да Деда Мраз не постоји када их је дете то директно питало, а 40 % није. Милс предлаже да се најпре запитате који вам је циљ: желите ли да верује што дуже, по сваку цену?

• „Шта ти мислиш?“ пушта дете да изнесе своје размишљање.
• „Зашто то питаш?“ открива да ли је нешто чуло у школи.
• „Неки људи мисле да… други мисле да…“ отвара врата, а не гура их.
• „Да ли стварно желиш да знаш?“ детету даје последњу реч о тренутку.

Ако је одговор „да, желим да знам“, реците то једноставно, без околишања и дугих говора. Дете које вам два пута постави исто директно питање, гледајући вас у очи, често је већ схватило. Оно пре свега проверава да ли може да рачуна на вас да ћете му рећи истину.

Шта рећи према узрасту детета

Реченице које следе нису из неке студије: то су примери које треба прилагодити, засновани на смерницама истраживања (пратити дете, избегавати грубост, ценити његово закључивање). Милс подсећа да нека деца теже подносе осећај да су преварена. Своје дете познајете боље од било кога.

Око 6 или 7 година: одговорити без коначне пресуде

У овом узрасту многа деца постављају питање, а да заправо не желе коначан одговор. Можете рећи: „То је одлично питање. А шта ти верујеш?“ Затим: „Нека деца из твог одељења не верују, а нека верују. Деда Мраз је прича коју многе породице воле да причају.“ Ако ваше дете оде умирено и пређе на нешто друго, дало вам је свој одговор.

Око 8 или 9 година: одати признање истражитељу

То је узраст рачунања и трагова. Похвалите приступ: „Приметио си да рукопис на етикети личи на мој? Размишљаш као прави детектив.“ Затим, ако инсистира: „Да, поклоне стављају родитељи. Деда Мраз је дух Божића, а велики га одржавају у животу за мале.“ У студији Милс нека деца су рекла да су била поносна што су сама открила. Дајте му тај понос.

Од 10 година навише: разговарати као са равноправним

Старијем детету је потребно да се призна да зна, понекад већ дуго. Можете рећи: „Мислим да си одавно схватио. Хвала што си играо игру, то је било великодушно.“ Објасните и зашто сте то радили: „Желели смо да доживиш исту чаролију коју смо ми доживели у твојим годинама.“ Одрасли које су анкетирале Милс и Голдстин, а који су истину сазнали касно и грубо, имали су најгоре успомене: искреност о вашим разлозима отклања тај ризик.

Како сачувати чаролију: уведите дете у тим Деда Мраза

Многе породице претварају откриће у унапређење. Дете не сазнаје само да Деда Мраз не силази низ димњак: сазнаје да сада прелази на другу страну, међу оне који стварају чаролију. Године 1952, у есеју „Le Père Noël supplicié“ („Деда Мраз на ломачи“), етнолог Клод Леви-Строс већ је запажао да одрасли не верују у Деда Мраза, али подстичу децу да верују. Придружити се одраслима у тој улози има нешто од обреда прелаза.

Ова идеја има смисла из простог разлога: већина људи држи до традиције и када зна истину. Код Милс и Голдстин, између 87 % и 95 % одраслих желело је да слави Деда Мраза са сопственом децом, или је то већ чинило. Ваше дете не губи Божић, само у њему мења место.

• Изабрати с њим анониман поклон за неког из породице, или за акцију прикупљања играчака, никада не откривајући да је од њега.
• Поверити му „вилењачку“ мисију: напунити чарапе, сакрити поклоне, загристи шаргарепу остављену за ирвасе.
• Помоћи му да за малог рођака напише одговор Деда Мраза, или да млађем детету помогне на нашој страници писмо Деда Мразу.
• Показати му шта се дешава иза кулиса: наше странице о вилењацима и о праћењу Деда Мраза постају алати које користи за друге.

Шта радити са млађом браћом и сестрама?

То је често права брига родитеља: да ће старије дете одати тајну млађем. Подаци су прилично умирујући када је реч о томе колико деца умеју да чувају тајну. У анкети из Ексетера, 65 % испитаника прича да је наставило да игра игру иако је већ знало истину. Старије дете које уме да ћути због себе може то да уради и због другог.

Најделотворније је дати старијем детету јасну улогу уместо пуке забране. „Сада си део тима, и твој млађи брат рачуна на тебе“ делује боље од „Само немој ништа да кажеш“. Припремите с њим реченице које ће рећи ако га млађи пита: „Питај маму и тату“ је искрен излаз који никога не издаје.

Шта са вилењаком на полици (Elf on the Shelf) када дете зна?

Вилењак на полици потиче из америчке сликовнице „The Elf on the Shelf“, коју су 2005. у сопственом издању објавиле Керол Ејберсолд и њена ћерка Чанда Бел. Замисао је следећа: вилењак кога шаље Деда Мраз посматра децу током адвента, сваке ноћи лети на Северни пол да поднесе извештај и никада не сме да се додирне, јер би изгубио чаролију. На Бадње вече се враћа.

Замисао има своје критичаре. Године 2014. научница Лора Пинто сматрала је да навикава децу на идеју да је нормално бити надгледан. Други, попут психолошкиње Џудит Телерман, у њему напротив виде обичан визуелни подсетник да се лепо понашају. Када ваше дете открије истину о Деда Мразу, одмах се поставља питање: ко је сваке ноћи померао вилењака?

• Поверити га старијем детету: оно га од сада сваке вечери помера за млађе, као прву мисију у тиму Деда Мраза.
• Задржати га као породични украс, без улоге надзорника, на истом месту током целог децембра.
• Приредити му „пензију“: последње писмо вилењака које захваљује детету и најављује да се заувек враћа на Северни пол.

Ако је вилењак пре свега служио да се постигне лепо понашање, откриће је прилика да промените приступ. Разговарајте директно са дететом о томе шта од њега очекујете, без посредника. Наш детектор добре деце остаје игра за заједничку забаву, а не алат за контролу.

А ако је ваше дете тужно или љуто?

Припремите се за ту могућност, али је се не плашите. Отприлике трећина деце и половина одраслих које су анкетирале Милс и Голдстин сећали су се бар једне негативне емоције у тренутку открића. У анкети из Ексетера, 15 % испитаника осећало се изданим од родитеља, а 10 % је било љуто.

Те емоције најчешће брзо прођу. Мање од трећине учесника у студији Милс и Голдстин описивало је нелагоду дужу од две недеље, а студија не бележи „драстичан губитак поверења“ у родитеље. Године 1994, 52 тексашке деце из студије Андерсона и Прентис описивало је чак прилично позитивне реакције, док су њихови родитељи били тужни. Могуће је да ћете ви тај тренутак доживети теже него ваше дете.

• Прихватити емоцију, а не исправљати је: „Разочаран си, разумем. И ја сам био тужан када сам сазнао.“
• Објаснити намеру: „Нисмо хтели да те преваримо, хтели смо да ти поклонимо нешто радосно.“
• Умирити у вези са оним што следи: поклони, чарапе, празнични ручак и традиције остају.
• Оставити времена: вратити се на тему дан или два касније, када дете то свари.