Да ли је веровање у Деда Мраза добро за децу? Шта психолози заиста кажу

Шта истраживања могу да кажу о Деда Мразу?

Почнимо од једног поштеног ограничења: ниједна студија није двадесет година пратила децу која су веровала у Деда Мраза и другу децу која никада нису веровала, да би упоредила њихово здравље, успех или поверење у родитеље. Такав експеримент би уосталом било готово немогуће спровести, јер се породичне традиције не одређују жребом.

Истраживачи су проучавали делове проблема. Како деца од 4 до 8 година разликују стварно од измишљеног? Да ли им игра претварања помаже да закључују? Да ли су измишљени пријатељи знак усамљености? И шта осећају када открију истину? Када је реч о овом последњем, студија Кендис Милс и Талије Голдстин објављена 2023. није забележила „драстичан губитак поверења“ у родитеље.

Деда Мраз се налази на раскршћу свега тога. То је прича коју причају одрасли од поверења, поткрепљена опипљивим доказима (празна чаша млека, поклони испод јелке), коју дете готово увек на крају само разоткрије, у просеку око 8. године. Сваки део истраживања осветљава један део тог искуства.

Да ли веровање у Деда Мраза развија машту?

То је најраширенији аргумент и заслужује да се пажљиво испита. Године 2013. Енџелин Лилард и петоро колега са Универзитета у Вирџинији прегледали су, у часопису Psychological Bulletin, десетине студија о игри претварања. Њихов закључак изненађује: постојећи подаци „не подржавају снажне узрочне тврдње“ о јединственом значају те игре за развој, и потребно је више истраживања, и то бољег квалитета.

Аутори не кажу да је маштовита игра бескорисна. Они разликују три хипотезе: игра претварања била би неопходна, или би била један од више путева до истог напретка, или би пратила развој а да га не изазива. Када је реч о закључивању, друга хипотеза је „јасно подржана“: претварање помаже, али помажу и друге активности.

Озбиљан траг: „шта ако…“

Године 2012, на Универзитету Калифорније у Берклију, Дафна Бухсбаум и Алисон Гопник показале су 52 детета од 3 и 4 године „рођенданску машину“ која је свирала „Срећан рођендан“ када се на њу стави предмет назван „зандо“. Деца која су у игри претварања, са обичном кутијом и две коцке, поштовала правило машине боље су одговарала и на питања попут „А шта ако ово није зандо?“. Веза је опстајала чак и када су узети у обзир узраст и извршне функције.

Године 2016. Рејчел Тибодо и њене колеге насумично су распоредиле децу од 3 до 5 година у вођену маштовиту игру (на пример путовање на Месец), игру без маште (песме, лопта која се окреће) и уобичајену наставу, по 15 минута дневно током пет недеља. Маштовита група напредовала је у радној меморији у поређењу са групом игре без маште, али не јасно у поређењу са обичним одељењем, а у инхибицији се ништа није променило.

Да ли веровање у Деда Мраза чини децу лаковерном?

Биолог Ричард Докинс је 1995. у једном есеју тврдио да су деца по природи лаковерна, спремна да поверују у готово било шта, и да је та лаковерност чак имала еволуциону предност. Жаклин Вули, професорка психологије на Универзитету у Тексасу у Остину, провела је добар део каријере проверавајући ту идеју. Њени резултати јој противрече.

У њеној лабораторији деца су слушала о необичним животињама. Више су веровала када је чувар у зоолошком врту тврдио да животиња постоји него када је то говорио кувар. Већ са 4 године сматрала су измишљену животињу, „сурнита“, стварнијом када је представљена у научном контексту него у бајци. Деца, дакле, одмеравају ко говори и у ком оквиру.

Када је реч о Деда Мразу, сви знаци указују у истом правцу. Одрасли у које дете има највише поверења то тврде, телевизија потврђује, а ујутру 25. децембра чаша млека је празна, а колачићи напола поједени. Вули наводи да 83 % петогодишњака из њених студија мисли да је Деда Мраз стваран. Уз толико доказа, пише она, ирационално би било не веровати.

Иста логика објашњава и крај веровања. Енсли Талос и Вули показале су 2009. да шестогодишњаци умеју да се ослоне на трагове како би проценили да је непозната животиња стварна и да одсуство трагова третирају као неизвесност, што четворогодишњаци још не раде поуздано. Дете које на крају израчуна колико димњака треба обићи за једну ноћ користи управо оруђе које је изоштрило верујући.

Да ли је дете које још верује у Деда Мраза превише сањалачко?

Многи родитељи страхују да дете од 8 или 9 година које још верује „живи у свом балону“. Истраживања о измишљеним пријатељима позивају на опрез у таквим закључцима. Марџори Тејлор (Универзитет у Орегону) и Стефани Карлсон (Универзитет у Вашингтону) пратиле су 2004. године 100 деце коју су упознале са 3 или 4 године и поново их видела три године касније. Са 7 година, 65 % њих имало је у неком тренутку измишљеног друга.

Ти другови нису били повластица најмлађих: 31 % деце школског узраста играло се с неким од њих у време студије, наспрам 28 % у предшколском узрасту. Скоро 27 % описивало је друга о ком њихови родитељи нису знали ништа. Карлсон је то сажела: имати измишљеног друга је нормално код деце школског узраста и среће се код свих типова личности.

Студија је чак открила супротно од онога чега се плашимо. Деца која се готово никада нису уживљавала у неки други лик постизала су слабије резултате у разумевању туђих емоција. Маштовита игра, према Карлсон, омогућава вежбање друштвених ситуација, на пример сукоба, без великог ризика.

Да ли је навођење детета да верује у Деда Мраза лагање?

То је срж етичке расправе. У новембру 2016. психолог Кристофер Бојл (Универзитет у Ексетеру) и истраживачица Кети Макеј (Универзитет Нове Енглеске, у Аустралији) објављују у часопису The Lancet Psychiatry кратак есеј под насловом „A wonderful lie“, дивна лаж. Њихов аргумент: сва деца ће на крају открити да су их годинама лагали и могла би да се запитају колико вреде друге речи одраслих.

Реч је о ауторском тексту, а не о студији, и двоје аутора признаје да лагање детета понекад може бити оправдано, на пример да би се утешило након смрти кућног љубимца. Вули им одговара да ниједан податак не показује да веровање, а затим откриће, значајно нарушавају поверење у родитеље. Анкете спроведене од тада, детаљно описане у нашем чланку о узрасту у ком веровање престаје, пре иду њој у прилог.

Постоји и други начин гледања на ствари. Године 1952, у есеју „Le Père Noël supplicié“, Клод Леви-Строс је запазио да одрасли не верују у Деда Мраза, али подстичу децу да верују, и у томе је видео својеврсни заједнички обред пре него обичну превару. Многе породице то тако и доживљавају: као игру чије кулисе дете једног дана открије, и у којој често наставља да учествује.

Треба ли користити Деда Мраза да би дете било добро?

„Ако ниси добар, Деда Мраз неће доћи.“ Реченица је толико стара да се налази и у песмама, од „Santa Claus Is Comin’ to Town“ из 1934. до Оца Бичара који у Лорени прати Светог Николу. Ипак, ниједна експериментална студија није измерила да ли ова претња заиста чини децу послушнијом, нити колико дуго.

Ни сами родитељи не истичу тај аргумент. У анкети коју је 2025. објавио тим Карла Розенгрена међу 486 америчких родитеља, најчешће навођени разлози за подстицање веровања у Деда Мраза били су да је оно „нормалан део детињства“ и да је забавно. „Просоцијално понашање“ било је тек далеко иза, наводило га је око 12 % анкетираних родитеља.

Бојл и Макеј су, са своје стране, приметили да агенција са Северног пола која децу дели на добру и неваљалу има нечег узнемирујућег, гледано очима одраслог. Та замерка се пре свега односи на коришћење Деда Мраза као надзорника. Иста расправа прати и вилењака на полици, коме посвећујемо водич за родитеље.

• Списак добре деце задржите за игру, без претварања у свакодневну претњу током децембра.
• Разговарајте директно са дететом о томе шта очекујете, без чаробног посредника.
• Користите наш детектор добре деце као тренутак заједничког смеха, а не као пресуду.

А породице које не славе уз Деда Мраза?

Оне постоје и имају своје разлоге. У анкети тима Розенгрена из 2025, 85 % родитеља подстицало је веровање у Деда Мраза. Међу онима који то нису чинили, најчешће навођени разлози били су одбијање да лажу, затим вера, а затим идеја да не треба промовисати ствари које нису стварне. Један родитељ кога је анкетирао исти тим рекао је то једноставно: „Не желимо да га лажемо.“

Верски мотив има дугу историју у Француској. Двадесет трећег децембра 1951. лутка Деда Мраза спаљена је испред катедрале Светог Бенигна у Дижону, пред децом: део свештенства му је замерао да „паганизује“ Божић. Управо ту епизоду Леви-Строс је анализирао следеће године.

Ништа у истраживањима не дозвољава да се каже да ће дете одгајано без Деда Мраза бити мање маштовито. Преглед Лилардове подсећа да је игра претварања само један од многих путева, а те породице имају друге: бајке, прерушавање, Светог Николу 6. децембра, јаслице и фигурице. Деликатна тачка је на другом месту, у школи.

Како уз Деда Мраза славити на здрав начин?

Ако истраживања не одговарају на питање „да ли треба“, много осветљавају питање „како“. Студија Милс и Голдстин забележила је да је веома наглашено промовисање мита од стране родитеља ишло руку под руку са више негативних емоција у тренутку открића. Веровање се боље проживљава када дете задржи контролу над сопственим закључивањем.

• Остављајте питања отвореним: „А шта ти мислиш?“ поштује истражитеља који се буди, као што показују радови Вулијеве.
• Избегавајте надметање лажним доказима: трагове чизама у чађи, лажне позиве, све сложеније представе када дете сумња.
• Ослоните се на оно што остаје истинито и после открића: написати писмо Деда Мразу, пратити његову путању уз наше праћење Деда Мраза, сваког јутра отварати адвентски календар.
• Држите Деда Мраза на страни великодушности, а не надзора.
• Припремите наставак: наш водич како детету рећи истину о Деда Мразу нуди реченице према узрасту.

Када питање на крају стигне, посао је већ обављен. Дете које је позивано да размишља, а не да слуша, открива истину као решену загонетку. Између 87 % и 95 % одраслих које су анкетирале Милс и Голдстин уосталом је желело да традицију пренесе својој деци: већини је успомена остала лепа.